О књизи: 2020 / Немогуће је расправљати са чињеницом да је до почетка трећег миленијума писац "таблоидног хорора" „Х. П. Лавкрафт је постао култна личност. Из његових митова поново је створен универзум универзума било каквог митотворства у модерној култури. Тешко је расправљати са чињеницом да је Лавкрафт велики амерички писац. Уз Поаа, Тороа, Мелвила, Твена, Витмена и других, његова дела су од 2005. уврштена у Библиотеку Америке. Али није ли све ово утицај духа времена? Да ли је Лавкрафт упоредив по стилу са писцима као што су Пруст и Џојс? Амерички филозоф Грахам Харман одговара: „У најмању руку. А ако је доминантна фигура претходне филозофије (у великој мери захваљујући Хајдегеру) био „песник песника” – Хелдерлин – онда би Лавкрафт требало да постане лик нове, реалистичке филозофије. Харманово читање Лавкрафта је занимљиво на неколико начина. Прво, реч је о демонстрирању својеврсног стилског вишка вредности, који онемогућава свођење Лавкрафтових прича на њихово дословно читање и иза чега се крије јединствена техника писца. Друго, ова техника је повезана са Лавкрафтовом способношћу да испише празнине у својим делима које одговарају четири основне тензије Харманове сопствене филозофије усмерене на објекте. Најкарактеристичнији су овде алузивност (наговештај или низ алузија на мрачне, скривене и стварне објекте који се не могу свести ни на какав опис, као што је фигурина Ктулуа или чак Азатота, „монструозни нуклеарни хаос”) и кубизам (језик). је намерно преоптерећен редундантношћу планова, пресека и аспеката описаног објекта, на пример, антарктички град у „Гребовима лудила“). И треће, упркос формализму било које врсте, не смемо заборавити да је Лавкрафт, пре свега, писац хорора и да нас каскаде алузија и гомиле фантастичних описа које он генерише воде до примамљивих и застрашујућих страна стварности..